jedan od onih dana kad.
pustiš da se život sam okrene u pravom smjeru.
već danima snuzam alarm od jutra... i onda u polusnu obavim neka.
otpuštanja misli. štajaznam. drugi to sigurno brže i bolje.
ali nisam drugi. nisam čak ni prvi.
samo sam ja.
uglavnom.
trebala sam jesti jaja cijeli dan. takav je bio plan.
jaja je trebalo kupiti. takav je bio plan.
i onda bi se valjda koprcala kroz zadatke i sve u danu.
malo po malo. progurala ih, kroz ove i one emocije.
ali ja sam kupila banane. pa šta. i one su žute. kao jaja.
i hodala sam kvartom i doručkovala.
možda zato što sam ujutro napokon dovršila knjigu.
zbog koje sam plakala. prije par dana.
onu koja je bila prelomila nešto u meni.
i svidjela mi se.
onda sam, nakon šetnje i banana, krenula u lidl. po ta jaja.
a tamo sam srela još i paradajz i tetu.
paradajz nije imao ideja ni prijedloga.
ali mme teta pozvala k sebi na kavu,
a ja sam. valjda zbog banana i šetanja.
zaboravila šta sve doma moram.
pa sam otišla k njoj na kavu.
tako da sam sjedila u njenom divnom malom vrtu.
pila s njom kavu. gulila jabuke. ribala jabuke.
pričala s njom.
u meni su spontanost i opuštenost zauzimale sve veći prostor.
onda sam otišla doma. po mobitel, bicikl i kuverte.
mobitel da slikam vrt. toliko meni divnih dragih slikica.
za ispuniti me.
biciklom sam u dva navrata otišla u plodine po kavu. njoj.
onda sam uz štrudlu od tih ribanih jabuka.
igrala s njom belu. iako sa mnom ljudi ne vole igrati belu.
barem ne oni koji vole igrati belu.
i to je trajalo toliko dugo da sam mogla.
poslije još i malo trčati.
a onda se otuširati. pojesti jaja.
i s ingom otići proštetati.
dan koji je izbalansirao tjedan.
i smirio me jako.
Nema komentara:
Objavi komentar