jel se mora svaki dan disati?

ujutro sam ustala jer je pozvonila teta rezika.
bila je tu kratko.
bila je tako nježna prema meni.
njene prekrasne oči.
pričala mi je o plinu. o stanovima u njemačkoj.
o kristijanovoj ljubavnoj priči.
o tome kako gori portugal.
o stanku koji je bio deset godina stariji.
o tome kako je penzija važna.
o tome kako ljudi nešto neće.
smijala mi se nježno.
stvarno je bila kratko.
ali ono što je pričala ostalo je u meni dugo.

nisam trčala još ništa.
ne trči mi se sa svim ovim u meni.
po vrućini.
nekad uspijem. nekad ne.

ostalo isto puno nisam.

ali eto.
poslala sam neki dan 2 pismotekice.
i jednu sam dala maji. to je 3.
to je 1,5 % napisanih pisamaca. od 10000.
to valjda nije malo za jedan tjedan - riješiti.
dugo već stoje napisana...

dan se vukao.
skoro da se ne sjećam.
kao da se svakom sekundom kad bi išla naprijed.
brisala neka sekunda prije toga.
i tako pomalo... zaboravljam, ne primam.
štajaznam.

oprala sam prozor.
pomela kupaonicu.
pomela svoju sobu.
otpuštala tuđe načine promjena.
čišćenja.
maminih uputa.
ja ne znam biti ona.
niti želim.
želim da je ona ona, a ja ja.
poluopran prozor.
ponovit ćemo.

da. baš se vukao dan...
na kraju sam jednostavno odlučila da je dosta.
i da idem sama u dugu šetnju.

i da ću iz glave izvući popis.
ne svega onoga što još trebam.
nego svega onoga što sam u zadnjih nekoliko tjedana.
napravila. ili su mi drugi pomogli napraviti.

stati. pobrojati. zahvaliti. disati. šetati.
tako.
ni manje ni više. nego točno tako.