trebala bi češće čitati ono što napišem.
našla bi neke odgovore o sebi.
bilo bi mi lakše funkcionirati.
mislim, danas mi već je lakše, ako gledam kako mi je bilo proteklih godina.
ali mislim da mogu ja još lakše. i djelotvornije.
gladna sam.
kuha se neko povrće.
sama sam i probila sam (danas bar) da je ok kuhati si povrće.
tako da ću danas to svladati.
a za dalje ćemo vidjeti.
srušio se duolingo. to nije neka katastrofa.
ali već dva dana razmišljam da li da stanem ili da ga guram dalje.
pukao mi je zub.
to je baš bezveze.
valjda nekako. vježbam da nije ni to jako važno.
da je to sve samo... put? koraci.
zaležala sam se ili nešto slično se dogodilo noćas.
tako da me jako boli vrat. ramena. neki dijelovi leđa.
i neki dijelovi ruke/ruku.
pijem kavu i radim male stvari.
uživam u knjizi koju čitam.
slažem u glavi otpuštanja.
čini mi se presporo. ali ok.
dobila sam divno pismo. taj jedan dječak, mladi čovjek.
njegova pisma meni su uvijek nekako. dobra.
pitam se bi li se ikad družili uživo da je tu negdje.
piše mi puno o sebi. i tako je sve nekako normalno.
htjela sam uzeti prsten *tvoja*. taj sam mislila da je moj.
ali ga nije više bilo. nisam se stigla ni zabrinuti.
jer je izronio *ispočetka*, na crvenom srcu.
to je dobro.
ne znam što znači, ne znam gdje vodi.
ne razumijem.
ali to je dobro.
moram nekako u mislima početak povezati s dobrim.
samo dobrim. svježim. višim nivoom. jer.
jer je dugo početak značio da nešto ne valja i da se opet kreće(m) po istom.
uf.
pokušala bi pospremiti stvari.
muka mi je kad se sjetim koliko se dugo koprcam s takvim pokušajima.
iako marie kondo lijepo kaže da može i jednom.
voljela bi da sam marie kondo, u tome. da mogu.
i istina je.
da sve što nisam i sve što ne mogu.
zapravo ne postoji.
ali postoji ono što jesam.
i postoji ono što mogu.
Nema komentara:
Objavi komentar