wonder women.

ujutro smo trebali krenuti u pola 7 svi skupa u radionu.
tata računa da će ga mama probuditi.
mama je navinula sat sat vremena kasnije.
a ja sam se probudila recimo oko pravog vremena.
i onda sam se šuljala da ne probudim njih.
onda je netko skužio da je panika i pojurili smo...
nas 4.

pa smo satima u radioni čistili cijevi.
benzinom. miris benzina volim.
rukavice ništa, bar ja.
prljave ruke, nokti. pjevala sam i puno pričala.
s mamom. smijali smo se.
ponekad voliš raditi neke prljave poslove.
jako.
zapravo skoro sve poslove ponekad možeš voljeti.

volim taj prostor tatine radione.
uvijek me sjeti na flashdance; what a feeling. uvijek.
i na tinu turner, private dancer.

bilo je i nekih lijepih, zanimljivih fotki tamo.

onda su me poslali po pive. jer su zaključili da ću ja to najlakše.
a bila sam jako prljava.
pa smo zaključili da me možda netko ugleda i uzme za ženu.
jer će vidit da se ne bojim zaprljati ruke, znam kupiti pivu.
i da mu baš takva treba.
pa se postavilo pitanje želim li ja takvog.

onda smo došli doma i zaspala sam mrtva nakon tuša.
jedva sam ustala pa smo išli na sprovod.
inače ne idem na sprovode. ne volim ih.
(tata kaže ironično - da, ja ih obožavam.)

nisam znala šta. s ljudima. samo sam bivala.
imala sam u sebi mir i prirodu i sjećanja.
samo sam bivala.

ne znam ni saučešće dobro dati. dala sam zagrljaje.
gdje sam ih osjetila... to je bilo dobro.

hodala sam kroz neke druge svjetove.
sve je bilo u redu.

i onda sam došla doma. popila brzinski kavu, da k sebi dođem.
pa krenula u dogovoreno kino.
tramvaji su nešto bauljali pa sam kasnila.
kupila sam kokakolu na benzinskoj i šepala do kaptol centra.
jedva.

dočekala me sandra. prekrasna, nasmiješena.
kaže da ima good hair week. i da je dan za ubiti nekoga.
ali se smije i divna je pa je teško povjerovati to.

i ništa. gledamo mi wonder woman.
kaže da ona inače takve filmove na gleda.
a ja baš volim u kinu. buku i da letaju i da se nešto događa.
letali su.
događalo se.

kino je mračno i prehladno. mislila sam da je vani oko 11.
a kad ono tek oko pola 9, kad smo izašle van.
i onda smo sjele na pivu na tako dobro mjesto.
pored nas miris indijske hrane. ali privlačan, ne onaj koji prezasiti nosnice.
i tako dugo.
fina piva. mekano druženje. sporo.

i na kraju se pozdravimo.
njoj tramvaj dođe brzo. čekam ja svoj. brzo će.
sretno kupim pizzu. od dva mjesta na onom nepopularnijem.
da netko i kod njih kupi.
već mi je tad bilo sumnjivo... ali nisam skužila.

onda krene kiša.
svi pod krov. vjetar. svi se zbiju.
stisnuti na trgu pod dva krovića i nešto onih rubnih ulaza u haustore.
stisnem se i ja. i čekamo da prođe.
pa mi je dosadilo čekati.
sjetilo me opet opet i na portugal i na indiju.
iz mene, u meni...

i samo sam se maknula iz zaštite i stajala na toj kiši i vjetru.
sigurna i svoja i mirna i pjevala sam obično i sve je bilo obično.
onda su ljudi počeli migoljiti van, mislim da je prestala kiša malo.
ili nije.

onda dugo nije bilo ničega. nikakvih tramvaja. buseva.
kiša se pojačala. ja sam krenula hodati prema doma.
tako sam htjela biti bosa, ali nisam.
iako je sve bilo natopljeno vodom.

hodala hodala hodala.
stala jer je kiša navalila.
skužila u daljini kako bus za dubec skreće prema glavnom kolodvoru.
krenula po kiši trčati do draškovićeve da ga tamo uhvatim.
kisnula. mislila svašta. nije više bila samo lijepa kiša.
i napokon dođem do draškovićeve, pod krov stanice.
smirena jer znam da. će bus doći. vidjela sam ga. čekam.
lakše mi je.

i onda skužim curu koja se sva trese.
najradije bi joj dala svoju mojicu dugih rukava jer nikome od nas nije toliko zima.
koliko je njoj. ne znam ni zašto joj je toliko hladno.
trese se. osjećam je. ne znam kako ću.
skinem nekako majicu. i neugodno mi je.
mislim. ne mogu ljudima usred grada davati svoju odjeću.
i onda je ipak. samo pokrijem vestom.
a ona kaže - hvala.
nije se ni bunila ni čudila. malo sam je zagrlila.
rekla sam joj da je radije obuče. i je.
poslušno.
mora da joj je bilo jako jako hladno.

i dođe bus. svi jurimo na njega.
i sve nestane. ja u busu, ona ne znam gdje.
baš nekako kako treba.
uspjela sam probiti nelagodu i pretpostavku u sebi.
i napraviti nešto što je bilo važno.
a očito i potrebno (ne samo meni).

poslije sam se sjetila. u busu.
koliko sam kao dijete bila pogođena.
djevojčicom sa šibicama.
i onda sam. u busu. plakala bez suza.
iste te dječje suze.
jer nisam mogla razumjeti i mama mi nije mogla objasniti.
zašto su je pustili da se smrzne...

neki dio mene.
se možda vraća u život. nadam se da da.

i konobarica je bila divna.
i tako. sve mi.
jesmo.
baš jesmo.
wonder women.