događa se da iz ovog sporila...
izrodim rješenja za nešto što nisam ni znala da treba.
kao da ni nema problema/izazova, a rješenje dođe.
mislim, očito ima izazova... zato mi se čini teško i sporo ponekad.
uglavnom, kako je prevruće za išta daleko, šapa je u vrtu.
za šetnje vrtom me skoro uopće ne treba. pustim je.
čak tu i tamo skužim kad me ona sama pita da je pustim.
i vrati se. onda nekako. mirujem. iako me mir te vrste - izluđuje malo.
dok se ne opustim.
i onda sam.
krenula igrati 'čovječe ne ljuti se', sama sa sobom.
sa sve 4 boje. i tako 6 puta u danu... oko 3 sata mi je na to otišlo.
iznenadilo me koliko je bilo dobro. vježbala sam fokus.
ali ne samo fokus.
nekako i neku vrstu dopuštanja.
shvaćanje da sve ima poredak i da je sve okej.
i marljivo sam rušila svaku boju koju bi mogla srušiti.
a ne onako kao kad smo davno igrale ivana, mirjana i ja s tončijem.
pa je rekao da igra sam protiv tri. jer se mi nismo htjele međusobno rušiti.
e sad sam sve rušila. tko god mi je bio na putu.
i bilo je dobro.
bilo je igra.
pasalo mi je.
a onda sam pročitala slikovnicu, prelistala knjigu s mapama i zastavama.
posudila nešto knjiga. i složila male puzzle. 100 komada.
nisam se usudila veće, ipak treniram strpljenje - polako... ;)
navečer sam planirala gledati film.
i bome jesam. šapica i ja.
mislim da smo baš dobre bile obje.
svaka na neki svoj način.
i veselimo se mirni.
koja se sutra vraća.
Nema komentara:
Objavi komentar