opet sam doma.

dakle.
evo me opet doma, nakon tjedan dana.
nisam imala internet pa sam skupljala blog postove u crticama.
malo u mislima, malo na papiru, malo svuda naokolo...
sad ćemo ih nadoknaditi. neka njih.

ali prvo sadašnjost.
dakle.

stigle smo iz njenog doma u moje doma, šapica i ja.
tu joj je malo dosadno i sad mi je jako drago da sam je čuvala kod nje.
iako bi se ona vjerojatno prilagodila i tu, takva je neka dobra šapa.
:)

uglavnom, išle smo sad u šetnju. po pasjoj vrućini!
šetamo mi uz potok. šetamo. ona na uzici.njuška okolo.
ja u nekom trenu skinem ipak japanke.
hodam bosa.
prolazimo uz vanjsku 'teretanu', mora se ona pozdraviti s ljudima.
takva je.
pa je dijete malo dira. i dva dečka isto.
idemo mi dalje jer imamo posla.
pa se krenemo vraćati istim putem.
i pita nas jedan od tih dečkiju.
ne nas, mene (šta se sad skrivam iza psića...?) pita.
odakle sam. i kako to da me nije vidio prije.
i šta radim. i hoćemo li skupa na bazen.
i kako se zovem.
rekla sam mu da ćemo možda na bazen ako se još koji put sretnemo :)

onda je šapa htjela u birtiju.
rekla sam joj da ne idemo sad tamo, ali joj je fantastična ideja.
i odmaknemo koji metar, izlazi čovjek iz birtije.
pita me jel mi treba pomoći prošetati psa.

hahahaha.
uglavnom šta.
pustila sam negdje.
otvorila sam dio sebe za muški svijet. i to mi je lijepo.

nedavno je bio netko.
s kim sam provela sjajnih nekoliko dana.
onako. i ljubili smo se i družili smo se i pili smo pive.
i spavali smo skupa i spavali smo skupa.
i onda sam osjetila. što dugo nisam.
*ja bi tebe*
i to sam mu rekla.
on je rekao da bi rado bio svoj i da se ne osjeća dobro od mojeg *ja bi tebe*.
i ja sam znala da je to ok.
makar je moj *ja bi tebe* dobar i slobodan i mekan.
ali to je moj. ne nečiji.
i to je sjajno.
sad sam mislila o tomeu šetnji.
jer su me ova dvojica podsjetila.
na to da se nešto u meni.
lijepo rastvorilo.

zatim.
nakon tjedan dana me doma dočekalo samo tri pošte.
samo? ajde ajde, neću biti nezahvalna!
nekad je znalo biti ništa po deset dana :)
jupi za tri pošte!
i to prekrasne pošte.

onda još.

izgleda da je napokon došlo vrijeme za trčanje.
krenula sam nešto u veljači sitno. pa htjela mjesecima i ništa.
i sad si mislim da bi mogla baš od ovog tjedna krenuti.

i probati probiti onaj moj mikropočetak.
najduže sam trčala 6 tjedana. i to maksimalno 10 minuta u komadu, možda dvaput.
sad si mislim da sam možda spremna maštati i krenuti.
i doći do prvih 5 km.
znam da nekima to nije ništa, mnogi samo trče i trče.
ali meni je to veliki pomak jer sam ga mrzila i užasavala sam se.

sad me jedino malo brine to što ne znam kako ću.
pisati sve te postove.
a znam se, znam da ću morati pisati...

pa nekako ću.
eto.
ali sad prvo, dok se šapa odmara...
idem nadoknaditi tjedan.