pustila sam.

danas zubarica.
ne znam šta bi s tim događajem.
onda samo odem. toliko mogu.
slušam upute.

izvadila mi je zub.
nekako mi je sve to što mi radi skoro ugodno.
a onda dođe val nesigurnosti i tuge.
kad sam sama.

kupila sam tablete protiv bolova. rekla je da će mi trebati.
apotekarka me pitala jel imam neke koje pijem i da su mi dobre.
nemam, ne pijem tablete.
'pa neke kad imate menstruaciju ili glavobolju?'
rekla sam da to drugačije rješavam.
menstruaciju ili s malo alkohola ili reikijem.
glavobolju... pa kad me glava boli, a to je jako rijetko.
onda je najčešće  u pitanju golemi nedostatak vode.
čudno se osjećam kad ne znam koje su tablete protiv bolova.
ali brzo je prošlo, nismo se previše čudile jedna drugoj.

i sad više nemam taj zub.
puštala sam ga, zahvaljivala mu, bila nekako sva. čudna.
neki komad koji je nosio toliko rada drugih, pogreške, nepovjerenje.
i negdje je bilo neobično da sam ga bila spremna pustiti.
iako je pametnije pitanje zašto sam ga uopće čuvala.
ali toliko si vjerujem i vjerujem da sam imala svoje razloge.
a ako su moji, onda su dobri i važni, za mene.
iako ih čak ni ja ne razumijem.
možda sam htjela upoznati i razumjeti svoju bol.
shvatiti zašto me neke stvari bole i pogađaju.
možda sam shvatila pa otpuštam. ne znam.

onda sam zaspala dugo i čudno. u neki zapleten svijet.
probudila sam se smušena i malo prestrašena.
zvonio je policajac. tražio je nekoga, ne znam koga.
nije ga/je našao.

i dalje radim vizitke.
sporo ispisujem rukopisom. naziv i mejl adresu.
dovršila sam ih pola.
negdje sam i neki dio otpora. neprimjetno pustila.

stavila sam na hrpu pisma na koja trebam odgovoriti.
odjednom ih je puno, iako ih je samo 13.
nekako mi je teško odgovoriti na jedno pismo u komadu.
a možda mi se to samo čini. da je teško.
možda će biti lako kad krenem polako polako polako.
jedno po jedno pismo. jedna po jedna rečenica...

nekad. danas ne.
vježbam jedno po jedno.
polako.