massimo pjeva.
pijem bijelu kavu. tursku s mlijekom.
izbjegavala sam je neko vrijeme.
a onda me doma zatekla.
i pokleknula sam.
nisam se naspavala, 2 dana za redom...
možda je ok. nekako sam mirna danas.
iako sam noćas plakala puno.
možda sam baš zato danas mirna.
režem oblake danas. režem i živcira me da nemam škare.
jedne sam ubila dvostranim selotejpom.
druge sam zagubila (eto mi kad sam išla pospremati :().
treće nisu dobre za oblake. oblaci su šiljati.
nisam ih htjela šiljate. možda su se oni htjeli.
napisala sam popis za danas koji je toliko dug da.
hah. pa... dug je, štajaznam.
napravila sam kutijicu kao da ih svaki dan radim.
a nije zadani format.
mislim da mi je bilo baš ok to raditi.
režem oblake...
da napokon vizitke napravim.
odlučila sam od danas krenuti s trčanjem.
da jednostavno i to pokrenem.
jedem bademe.
mama ih je stavila ispred mene.
malo me živcira što lošim škarama moram rezati oblake.
kaže mama da ne moram sve danas. moram.
ima ih još samo oko 140... ah.
bila sam kod zubarice. bile smo gotove za 20 minuta.
rekla je da ćemo u petak biti dugo. sat i pol, dva.
čak se veselim. izgleda da se opuštam.
ili samo ne znam šta mi se sprema.
što je u biti isto.
možda ću još jednu kavu. pa ću se poslije žaliti na nesanicu.
jutros razgovor:
ja - igrala sam 'čovječe ne ljuti se sama sa sobom'
m - meni je to već pod normalno.
ja - ti isto igraš 'čovječe' sama sa sobom?
m - i belu kartam.
:)
Nema komentara:
Objavi komentar