nije još ni deset, prerano ovo pišem.

to mi je tako nekako bezveze.

nije ni deset, bauljam nježno kroz dan.

procijedila sam zobeno mlijeko, 

stavila u čistu kapljičastu staklenku...

nisam brisala vodu. 

zamisli, s godinama sam se oslobodila tuđeg straha od kamenca...

provlačim se kroz doručak, 

ne znam jel mi previše meda, zobenih ili mi je previše jabuke.

jedan spori doručak.

kosa mi izgleda kao da sam zločesta vilenjakinja.

ili ono jednom kad je štrumfeta još bila tamnokosa... 

ne volim kad pišem ujutro... nekako kao da ću propustiti zapisati.

ono što će do kraja dana još nastati.

uče me tajne. neki ljudi oko mene me uče tajne.

prije jako puno godina. ivana i ja smo bile.

sad nemam niti jednu ivanu ili ivana u svom aktivnom životu.

a godinama su me pratili. 

uglavnom. bile smo male, ivana i ja. 

i imale smo svoje tajno sklonište. 

i neki plan i neku misiju. ne sjećam se detalja.

samo da smo škarama prerezale vrpcu za otvorenje. 

i da je to bilo. tajna.

onda godinama nisam voljela tajne. 

nimalo. nikakve.
sad me uče tajnama.

mene baš briga. pa mi je i lijepo. 

nadam se da to neće sad biti. poziv mnogim tajnama.

da se na mene nalijepe.

vani se čuju ptičice. 

unutra se čuju pjesme

(danas već dvije na repeat).

pjevaju, slušam. uz tu pjesmu mogu zaspati.

sigurna od bilo kakvih potencijalnih noćnih mora.

od pogrešnih spojeva u mislima. 

pjesma koja ima sposobnost raščistiti me iznutra. 

nedavno sam negdje čula da zvuk čisti. 

ali neka čišćenja su toliko neugodna da ih baš.

ne odabirem. iako su možda jako učinkovita. 

tko zna. 

a onda bude nešto ovakvo.

i raščišćava me ljepotom. 

mirna sam. 

jako jako jako mirna. 

mirna sam. 

tiha sam.

nježna sam.