petak...

jutros sam se tuširala.
držala sam si listove u rukama.
napeti su bili.
i moji.
nekako smo se zbližili.

jučer sam šepala, bolilo me.
puknuti žulj i puno hodanja u japankama.
prašina na ranu.
onda melem. i puno sna.

naspavala sam se.
spavala sam dugo.
već je bilo vruće. i ok.

prosipane su mi misli, zaboravljam,
ne stižem neke stvari koje mislim da bi voljela stići.
mijenjaju mi se dogovori, ponešto ostaje fiksno.
sve je u nekom dobrom ritmu.
ja se samo nastojim.
opustiti.

znamo da mi to nije baš najvještina.
ali da mi je, onda bi morala učiti neku drugu koja mi nije naj.
tak da je svejedno šta.

oliver. massimo. reiki. konstantno otvaranje. prema svemu ispred.
unatoč tome što mi svuda pišu da sve ima svoje trajanje i ja.
ne znam jesam li se s tim naučila nositi.

tonka mi je stavila slikicu nekog grafita.
*nina ti si <3 moja droga*
sjetilo me kad me prošle godine emona odvela da mi pokaže.
*jebi se nina*
i poslije kad mi je u rovinj javljala hitnu vijest.
*prefarbali su jebi se nina*

nine po zidovima...

oliver pjeva da je vridilo.
*zar još ne znaš da se samo srcem dobro vidi*
znam. oduvijek znam. ali nekad, dugo, ne znam gledati.
pa samo znam u teoriji. i nedohvatno mi je.

jučer sam bila na dvije radionice u sklopu design districta.
idem na još dvije. prijavila sam se na 4.
sve na vrijeme pa su me primili na sve.

prva je bila mapping smell. njuškanje.
jedna divna barbara koja mi se odmah svidjela jako.
je to 'vodila'. osmislila, vodila... i puštala nas.
par smo sati na maloj kvartovskoj površini njuškali.
družili se usput, lagano, mekano.
postali smo jako bliska skupina odmah.
jako lijepo i nježno iskustvo.

a mirisi. to da njuškam i osjetim. to sve da sam mislila da nisam.
a jesam. pa iznova. sjećanja. promjene. svašta.
nedohvatno riječima. i teško mi je miris uloviti.
prvo dođu i vid i sluh i dodir, tek onda njuh nekad...

poslije je bila glina.
bila sam nekako. tužna. tužnjikava.
glina mi je bila teška.
lidia, divna i meka. je govorila kako je glina ljubav.
i kako je divna. i kako te sama vodi ako je pustiš.
i ja sam razumjela zašto mi je teška.
jer ne znam pustiti, čuti, njušiti.
jer ne znam ljubav.
znam voljeti.
ali ne znam je pustiti... da radi svoje.
ali učim.
jer su me naučili da se sve može naučiti.
čak i ja...

i jednom smo ležali na podu.
pitao me je.
*zašto ja? ja sam tvrdoglav i...*
ne znam šta je još bio (rekao).

šta kažeš nekome kad te pita *zašto ja?*
andreja je rekla da joj je trebalo četvero djece.
da nauči da je *zato* dobar odgovor.
ali ja nisam tad, jebiga, imala četvero djece.
zapravo još ih nemam.
osim ako se broje djeca koju sam čuvala.
onda sam ih imala. neki broj.

...
sjedim umorna u haljini. mirujem jer uskoro kad krenem ću opet na dugo.
krenuti. i ne znam mogu li pratiti taj svoj ritam. mogu, znam.
ali neki stari verbalni dio mene ima potrebu još reći svoje.
da ne znam i ne mogu. da mi je puno.

gledam kako su ljudi sve ljepši i bolji.
kako se mijenjaju, nalaze, otkrivaju, postaju više svojeg.
i kako su bolji. prema van. od toga što su si dobri unutra.
to mi je jako lijepo. i jako drago.

i drago mi je što ne znam di sam i što se događa.
samo znam da je dobro.
a to je dovoljno za mir.